Da li možda prepoznajete neka od osećanja koja se katkad javljaju neposredno pred izlazak na ispit, izlaganja prezentacije, upoznavanja sa nepoznatim društvom, tokom scenskog izvođenja, sportskog nadmetanja…? Recimo:

“Mislim da neću izdržati do kraja da ne puknem”; “Ako zabrljam, razočaraću mnoge”; “Možda ću opet ispasti smešan/a ili nesposoban/a” (anticipacija katastrofe).

“Nastup će biti dobar”; “Napraviću nekoliko grešaka, kao i svi” (pozitivno razmišljanje),

“Koncentrisaću se samo na nastup i ignorisati sve ostalo”; “Nije mi baš stalo kako će biti” (mešane strategije).

Zapravo, govorimo o različitim osećanjima i uspešnim ili manje uspešnim strategijama povezanim sa javnim nastupom u različitim sferama našeg života.
Strah od javnog nastupa (glossophobia) na osnovu mnogih istraživanja je među najizraženijim strahovima u populaciji – nalazi se na samom vrhu liste, odmah ispod straha od letenja. On može biti izražen kao teškoća da se govori pred drugima, prilikom izlaganja prezentacije, na ispitu, tokom scenskog izvođenje, sportskog takmičenja… Gotovo da su retke osobe, ma koliko da imaju iskustva u oblasti javnog nastupa, koje izlaze pred publiku bez ikakvog osećaja izvestne treme. Strah, teskoba mogu biti prisutni čak i kod onih čija profesija podrazumeva učestalo javno izlaganje kao što su glumci, pevači, muzičari, političari…Čest pratilac su tipične telesne reakcije straha kao što su drhtanje, znojenje dlanova, ubzan rad srca itd. Može se javiti iznenada nakon nekog stresnog ili ponižavajućeg iskustva javnog predstavljanja, iako je uobičajenije da postane uočljiv tek pri kraju detinjstva ili u periodu adolescencije.

Da li je strah od javnog nastupa prirodna reakcija?

Nelagodnost i određena napetost često su obeležja svakog nastupa pred publikom (bilo da se radi o mnoštvu osoba ili čak samo jednoj posebno relevantnoj) i predstavljaju gotovo uobičajenu, normalnu reakciju uoči situacije koja za nas ima posebnu važnost. Izvestan nivo napetosti je čak i potreban da bi nastup bio dobar. Brojna istraživanja pokazala su kako prisustvo stresa i anksioznosti nije nužno ometajući faktor, već pre ukazuje na budnost koja je ne samo kod sportskih takmičara potrebna, а možda čak i neophodna za postizanje dobrih rezultata. Kada se, recimo, radi o scenskim izvođačima (npr. muzičari, glumci), somatski simptomi straha od javnog izvođenja nisu specifični pokazatelji anksioznosti, već pre indikatori stanja aktivacije ili budnosti. Strah od javnog izvođenja nastaje kada se izvođač koncentriše na simptome i doživljava da će oni izazvati probleme tokom samog izvođenja. Stoga bi se moglo reći da promena percepcije sopstvenog telesnog stanja ili bar prihvatanje simptoma bez povećane zabrinutosti da će oni uticati na izvođenje, bar jednim delom, doprinosi prevazilaženju straha od javnog izvođenja. Ipak, potrebno je istaći da su kod ne malog broja izvođača prisutna trajna stanja neprijatnosti, pa i snažne anksiozne reakcije koje se ne mogu kontrolisati. Bez sumnje, baš zato ne samo pojedini scenski izvođači, već i javni govornici ili sportisti nisu u stanju da dostignu postavljene ciljeve ili vrhunske domete, iako su dobro pripremljeni i daroviti. Bezbroj je primera da mnogi od njih odustaju ili čak napuštaju čitave karijere.

Da li je rešenje jednostavno odlučiti da se nećete plašiti?

Mada zvuči naizgled jednostavno, najčešće nije tako, koliko god vam taj strah delovao iracionalno. U cilju smanjenja anksioznosti, odnosno straha od javnog nastupa, koriste se različiti odbrambeni mehanizmi. Jedan od najčešće korišćenih mehanizama je ritualno ponašanje. Mehaničko ponavljanje izvesnih reči, radnji i korišćenje istih predmeta, ali baš uvek i baš uvek na isti način ima za cilj da se pažnja skrene sa aktuelne realnosti koja izaziva strah. Skoro je nepotrebno prisetiti se samo sjajnog Rafe Nadala čiji mnogobrojni rituali, pri tome i tikovi, ne retko izazivaju u najmanju ruku začuđenost, pa i podsmeh kod publike… Uprkos tome, Nadal je postigao vrhunske rezultate i navedeni rituali predstavljaju samo jedan segment njegovog funkcionisanja i uspeha. Inače, treba napomenuti da ponavljanje da bi se ovladalo strahom ili traumom (repetitio compulsio) jeste uobičajeni mehanizam prisutan još na najranijem uzrastu.

O ulozi i značaju motornog sistema u redukovanju tenzije govore sledeći navodi Arona u vrlo inspirativnoj knjizi ” Strah od javnog nastupa”:

„Zabrana relaksacije uz pomoć ruku i telesnog sistema ima ogromne implikacije. Na javnim skupovima poput koktela, poslovnih sastanaka ili venčanja, ljudima su uvek pri ruci cigarete, piće, slatkiši ili olovka, kao dopuštena sredstva u redukciji tenzije i održanja osećaja stabilnosti. Garderoba takođe igra važnu ulogu: džepovi mogu da prikriju hladne i uzdrhtale ruke, mogu da obuzdaju impulsivni pokret” (Aron, 2000; str. 118).

Kako se u javnom izvođenju svesno blokira motorna aktivnost, anksioznost, na kraju, može dovesti do traumatske reakcije. Štaviše, potreba za uobičajenim sredstvima rasterećenja, kao što su nevoljni pokreti, u ovakvim situacijama izaziva bojazan da bi do pražnjenja uz pomoć telesnog sistema moglo doći. U cilju prevazilaženja ove komponente straha od nastupa, u fazi priprema ili proba radi se na njihovom inhibiranju. U slučaju da se ovi adaptivni mehanizmi, koji su na raspolaganju izvan scene, svesno inhibiraju u samom nastupu, dolazi do panične anksioznosti.

Dakle, strah od javnog nastupa je prirodna reakcija koja se u mnogim situacijama ne može potpuno ukloniti. Jedino što se može postići jeste da se intenzitet ovog straha ublaži kako ne bi u potpunosti paralisao osobu u njenom izlaganju ili scenskom izvođenju. Gotovo je nepotrebno istaći da, na primer, izlazak na ispit ili prezentacija podrazumeva dobru pripremljenost i informisanost, katkad vežbe disanja… Takođe, uobičajeni rituali mogu biti korisni, kao i neke druge individualne strategije za kojima treba tragati.

Dakle, možete i vi!

Prof. dr Snežana Vidanović, psiholog i psihoterapeut