Gde smo se mi to pogubili? Dokle smo došli u ovo nedoba? Da li nam je neko čarobnim štapićem,
oduzeo, umesto da doda, emociju za druge? Jesmo li uopšte nekada bili drugačiji? Je li nas radovala
tuđa sreća i rastuživala tuđa nesreća? U nekim „normalnim“ vremenima užasavala nas je bezosećajnost
za nečiju nesreću, za nečiju tugu…Plakali smo gledajći filmove, ćak i one koji nisu snimani po istinitim
događajima, onima u kojima su reditelji puštali mašti na volju.
Nažalost sada, u ovim i te kako „složenim“ vremenima, gurnuti ne svojom voljom, u siromaštvo,
ratove, epidemije, izgubili smo i ono malo ljudskosti i saosećanja za druge. Za sve često optužujemo
težinu lanaca kojim su nas okovali. A da li je baš sve tako? Treba priznati da nas ne mali broj puta
prijatno iznenadi nečija srdačnost, predusretljivost, ljubaznost, nečije rame za plakanje…Rekli bismo da
nije baš sve izgubljeno. Ali jeste mnogo toga. Toliko rasprava oko dve strašne tragedije koje su nas
zadesile, sa utrkivanjem kome je teže, ko se upisao u knjigu žalosti a ko nije… A sada? Očekivanja su bila
da će te tragedije ostaviti ogromne traume na duše svih nas, ali život je nastavio svojim tokom
(potpomognut različitim odbrambenim mehanizmima, što je donekle i prirodno) i skoro da se dosta toga
potisnulo… Jedino su ostali u svojoj ogromnoj doživotnoj patnji roditelji, braća, sestre i rodbina
nastradalih. Njihova bol je neizmerna i trajna.
Šta se to nama dogodilo? Je li to dinamićko jezgro socijalne patologije? I šta treba da se desi da se
ovo i ovakvo društvo izbaci iz stanja nepovoljne, toksične ravnoteže i pokrene procese isceljenja? Da li će
skorašnje tragedije nešto što će nas ipak opomenuti I promeniti? Čini se da se ipak pojavila neka možda
mala, ali značajna energija koja će pokušati da ponovo pokrene neki duh zajedništva, empatije I
solidarnosti.
Sada bismo pokušali da objasnimo kako raličite vrste traumatizacija utiču na gubitak empatičnosti
I dodatno uvećavaju otuđenost. Sa jedne strane, traumatizacija jako utiče na naš kapacitet za empatiju,
dok sa druge strane pogoduje još većem osećanju otuđenosti. Takođe je veoma bitno da li se
traumatizacija dešava u formativnom periodu ili u odraslom dobu. Ukoliko se dešava u detinjstvu, njen
efekat je dealeko toksičniji . Ako se dogodi kasnije u životu, trauma može dovesti do najrazličitijih
reakcija, jer, kada je događaj “nenormalan” svaka reakcija je “normalna”. Sreća pa su te reakcije manje
toksične I najčešće ipak privremene.
Empatija nije urođena, biološka osobina ličnosti, ona se uči u socijalnom okruženju, nekada po
modelu, nekada ličnom procenom šta nekome izaziva osećaj prijatnosti i sigurnosti. Razlozi pak bilo koje
vrste otuđenosti mogu se potražiti u nezainteresovanosti za druge, introvertnosti, ponekad i nekim
psihopatskim obeležjima ličnosti.
Naravno, empatija je različita u različitim razvojnim periodima. Mala deca ne shvataju
funkcionisanje u socijalnoj sredini, mnogo toga im je nejasno, ne snalaze se u različitim situacijama. Ne
prijaju im situacije “deljenja”, pa se svakako osećaju bolje i uživaju u sopstvenom egoizmu. U ranoj
mladosti počinje da se uočava kako se pruža podrška, ispituje se koliko nekome prija zagrljaj ili topla reč.
U kasnijim, odraslim razvojnim periodima, uz prisustvo iskustvenih činilaca koji omogućavaju odrasloj
osobi da sve svoje empatične kvalitete usmeri ka drugoj osobi i izbegne sve zamke otuđenosti, veoma je
značajno.
Danas, nažalost, često govorimo o sve većem stepenu otuđenosti, a uzrok svakako treba potražiti
u teškim životnim okolnostima u kojima živimo, a naravno i sveprisutnom egoizmu gde svako gleda samo
sebe i ne zanimaju ga ljudi oko njega. Poseban akcenat bismo stavili na tehnološki razvoj, koji uz sve
prednosti nosi sa sobom i ogromnu manu: ne može se biti empatičan prema tehničkoj stvari, a tek za
otuđenje je tu prava „meka“.
I na kraju možemo zaključiti da traumatizacija ima direktan uticaj na našu sposobnost za
saosećanje, kao i da može imati izuzetan uticaj na sveopšte otuđenje. Stoga nam je osnovni zadatak da
se sa posebnom pažnjom obraćamo i deci, i mladima, i odraslima, najpre razgraničavajući osnovne
postulate empatije I alijenacije. I naravno, ličnim primerom delovati na ljude koji nas okružuju. U
suprotnom, može da dođe do retraumatizacije i povećanja stepena otuđenosti.
Milka Krstić, licencirani psiholog za krizne situacije
