Šta je psihijatrija?

Psihijatrija je grana medicine koja se fokusira na dijagnozu, lečenje i prevenciju mentalnih, emocionalnih i poremećaja ponašanja.

Ko je psihijatar?

Psihijatar je lekar koji je specijalizovan za mentalno zdravlje. Psihijatri su kvalifikovani za procenu mentalnih i fizičkih aspekata psiholoških problema, njihovu dijagnozu i lečenje.

Zbog čega ljudi odlaze kod psihijatrijatra?

Ljudi traže psihijatrijsku pomoć iz mnogih razloga. Problemi mogu biti iznenadni, poput napada panike, zastrašujućih halucinacija, misli o samoubistvu ili utiska da čuju glasova“. Mogu biti prisutni i u dužem vremenskom periodu, poput osećanja tuge, beznađa ili teskobe koji se čini da nikad ne prolaze. U nekim slučajevima se radi o problemima u funkcionisanja, zbog čega se svakodnevni život doživljava turobno ili kao da je van kontrole.

Dijagnostikovanje pacijenata

Psihijatri su lekari, mogu da traže niz dijagnostičkih procedura i psiholoških testova koji, u kombinaciji obavljenih diskusija sa pacijentima, pomažu u stvaranju slike fizičkog i mentalnog stanja pacijenta. Njihovo obrazovanje i klinička obuka osposobljavaju ih za razumevanje složenog odnosa između psihičkih i drugih medicinskih bolesti, za procenu medicinskih i psiholoških podataka, postavljanje dijagnoze i rad sa pacijentima na izradi planova lečenja kao i davanje potrebne terapije.

Psihijatrijski lekovi

Većinu lekova psihijatri koriste približno na isti način na koji se lekovi koriste za lečenje npr. visokog krvnog pritiska ili dijabetesa. Nakon završenih temeljnih procena, psihijatri mogu da prepisuju lekove koji pomažu u lečenju mentalnih poremećaja.

Klase lekova

1) Antidepresivi – koriste se za lečenje depresije, paničnog poremećaja, PTSP-a, anksioznosti, opsesivno-kompulzivnog poremećaja, graničnog poremećaja ličnosti i poremećaja ishrane.
2) Antipsihotični lekovi – koriste se za lečenje psihotičnih simptoma (deluzije i halucinacije), šizofrenije, bipolarnog poremećaja.
3) Sedativi i anksiolitici – koriste se za lečenje anksioznosti i nesanice.
4) Hipnotici – koriste se za podsticanje i održavanje sna.
5) Stabilizatori raspoloženja – koriste se za lečenje bipolarnog poremećaja.
6) Stimulansi – koriste se za lečenje ADHD-a.
Psihijatri često prepisuju lekove u kombinaciji sa psihoterapijom.

LIAISON PSIHIJATRIJA

HRONIČNA SOMATSKA BOLEST:

Hronični onkološki, nefrološki, hematološki, reumatološki pacijenti
Post infarktna i postapoplektična stanja
Hipertireodizam, Bronhijalna astma
Pacijenti sa trajnim telesnim hendikepom

Hronična somatska bolest i trajni telesni hendikep uzrokom, evolucijom i organskim posledicama dovode do prestrukturisanja unutrašnjeg sveta pacijenta. Produženo stanje telesne ugroženosti praćeno kontinuiranim stresom narušava psihološku ravnotežu, ugrožava osnovne izvore gratifikacije i aktuelizuje potisnute konflikte.Pacijent je stalno primoran da povija duh, pravi kompromise, ruši se njegova predstava o moć, postaje nesiguran, životno nekompetentan. Svakodnevica praćena osujećenjim koje shodno svojim specifičnostima bolest neminovno donosi donosi, sužava egzistencijalni model življenja.
Pacijenti psihološku pomoć traže vrlo retko, prosto iz razloga jer prevladava stereotipno mišljenje da je somatska bolest sama sebi dovoljna za brigu. Da se treba primarno koncentrisati na laboratorijske nalaze, imidžing dijagnostičke informacije, terapiju lekovima, kliničke kontrolne preglede, alternativno lečenje…Iako duboko u sebi osećaju da se posle bolesti njihov unutrašnji svet promenio, pacijenti gubitak kvaliteta života uglavnom pripisuju telesnoj bolesti. Prihvataju aktuelnu situaciju kao nešto što se mora, bez znanja i posledične motivacije da nešto urade i promene. Pacijent koji nije u mogućnosti da se izbori sa problemom svoje adaptacije na bolest, uči da njegove reakcije ne utiču na aktuelnu životnu sitauaciju. Nastavlja da živi po modelu naučene bespomoćnosti.

Zbir navedenih pojedinačnih ciljeva generiše bazični princip psihoterapijskog tretmana hroničnih somatskih bolesnika koji se sastoji u:
– Zaštiti emocionalnih, kognitivnih i socijalnih relacija
– Prilagođavanju kvaliteta života objektivnim telesnim ograničenjima
– Prevenciji maladaptacionog ponašanja

Psihoterapijski sadržaj prati bolesti i prilagođava se specifičnostima njene evolucije.
NEUROLINGVISTIČNA PSIHOTERAPIJSKA METODA (NLPt)
NLPt je terapija „onoga što je moguće“ u kojoj se pacijentu pomaže, da na najbolji način iskoristi ono što ima, „pomeri granice, i promeni svoj model sveta. Ako je stvorio problem, pacijent istovremeno ima i potencijal da ga reši, a uloga terapeuta je da ga u tome podrži i stvori rešenju korelativan ambijent. Vođenjem i podrškom moguće je reprogramirati mozak i postići veću kontrolu nad umom koji treba da služi, a ne da vlada. Veština terapeuta se sastoji u sposobnosti da omogući pacijentu otkrivanje unutrašnjh strukturalnih procesa koji su generisali postojeći problem čime se stvaraju uslovi za restrukturisanje
Terapijski pristup je fokusiran na sadašnjost sa tendencijom da se apsolutnim prisustvom u njoj stvaraju uslovi za buduće akcije. Terapeut bazira svoj rad na posvećenosti sadašnjosti, centrira pacijenta i respektabilnom radoznalošću ga poziva da prevaziđe privrženost svom samostvorenom selfu. Zajedno se posvećuju problemu u svetlu kako ga pacijent doživljava i oseća, a ne kako ga drugi vide. Oni eksploatišu globalnu pacijentovu priču, njegovu snagu i potencijale, specifičnost i ekskluzivnost problema.
U procesu NLPt pacijent je pod izazovom od početka do kraja terapije. Svaka sesija, kao i celokupna terapija je determinisana fokusom i posledičnim ekološkim ishodom postavljenim od samog pacijenta. Pošto se ishodi mogu pomeriti u toku terapijskog procesa ništa se ne može predvideti do samog početka sesija. Terapeut deluje kao istraživač, nemajući predstavu kojim će tokom seansa da krene, ali sa tog nepoznatog putovanja osnovno je da pacijent pri izlasku iz seanse uvek nosi više IZBORA nego što ih je u nju uneo
Mera efikasnosti primenjene NLPt se zasniva pre svega na pacijentovoj proceni o njenoj validnosti. Objektivna klinička procena je ovde u drugom planu, jer pacijent je taj koji je percipirao problem i procenio potrebu za terapeutskim pristupom.
Ovakav pristup se razlikuje od klasičnog kliničkog prikaza koji je baziran na kriterijumima koji determinišu određenu bolest. Na ovaj način se opservira svako subjektivno stanje pacijenta, koje se odnosi na njegov život a koje traži promenu i boljitak. U tom kontekstu ni termin „izlečenje“ nije deo NLP priče jer se prisutni simptomi bazično ne sagledavaju kao „bolest i izlečenje“
NLPt se može raditi individualno ili grupno. Setting obuhvata psihoterapijski ugovor, profesionlnu diskreciju, a fokus je okrenut postizanju cilja. Integrativni pristup nas uvodu u kratak i dinamičan terapijski postupak, ali ne po cenu krutih pravila protokola.
Vreme terapijske seanse nije fiksirano, ali je prilagođeno pacijentovoj situaciji, potrebnim intervencijima i željenom ishodu. Tok seanse treba da se fleksibilno struktuira i zasniva na individualnim potrebama pacijenata.