Ludilo savremenog čoveka predstavlja jednaku pretnju ljudskoj ličnosti kao i smrt. To i jeste neka vrsta smrti jer se sopstvo koje smatramo normalnim gubi u psihotičnom stanju. Priča o čoveku je i priča o ludilu. Tokom celog svog života Frojd je u to nepokolebljivo verovao. Neuroticizam i psihoticizam bile bi samo krajnje odrednice jednog takvog sveta. Danas bi se tome moglo dodati granično i narcistično, ali logika kontinuuma i dalje stoji.
Ispod naizgled racionalne spoljašnjosti naših života leži strah od ludila. Ne usuđujemo se preispitivati vrednosti prema kojima živimo, niti se pobuniti protiv uloga koje igramo, iz straha da ćemo baciti sumnju na sopstveni zdrav razum. Ponašamo se poput pacijenata u ludnici koji moraju prihvatiti njenu nehumanost i neosetljivost kao nešto ispunjeno pažnjom i mudrošću, jer im je to jedina nada da će ih možda nekad smatrati dovoljno mentalno zrelim i pustiti ih iz ludnice.
Pitanje ludila je sa-vremeno svakom vremenu. Uvek postoje nekakvi demoni, neke zle sile. Uvek postoje nekakve sile koje su se otrgle poretku. Štaviše uvek postoje neke sile koje je nemoguće integrisati u poredak, koje je nemoguće pacifikovati. Pitanje ludila je u tom smislu, suštinski sa-vremeno svakom nastojanju samosvesti da razume sebe. Nekako se treba suočiti sa onim otrgnutim. Ludim. Priča o ludilu je priča o naličju metafizičke fantazije o apsolutnoj samoizvesnosti tj stabilnosti subjekta.
U svakom ludilu postoji neki sistem, nešto gotovo razumno, u svakom sistemu postoji nešto bar potencijalno ludo. Najteže je uspostaviti i održati distancu. Razliku. Najteže je decentrirati se kako u odnosu na drugog tako i u odnosu na samog sebe. U odnosu na sopstvenu kvaziomnipotenciju tj. narcističku grandioznost. U odnosu na sopstveno ludilo. Upravo zato struktura posrće. Urušava se. Gubi granice. Događa se patologija selfa.
Nešto je napuklo. Učinjen je oštar rez. Biti normalan, biti mentalno zdrav to sa stanovišta današnje naivne racionalnosti predstavlja nedvosmisleni imperativ. Posredi je prisilna logika: postoji ono ludo, postoji ono mentalno zdravo između njih je ponor suštinske različitosti. Vera u tako izazvani diskontinuitet je privid, velika iluzija.
Mentalno zdravlje samo po sebi ne predstavlja odsustvo nesvesnog. Od JA se očekuje nešto drugo do pukog trijumfa racionalnosti. Da razobličava prevare i ne uzmiče pred lažnom svešću. Očekuje se moć za otvorenost spram nesvesnog, onog iracionalnog. Spram onog u sebi, dubokog, tajnog, intimnog. U odnosu na nesvesno moguća je samo relativna autonomija JA. Suočimo se sa ograničenjima i mogućnostima. Sa prividima….Sa procesom i potragom o istini sopstva koja nam uvek izmiče. Vinikot je u pravu kada kaže da smo doista siromašni ako smo samo normalni. Potreban nam je osećaj mere za ono što je u životu najživlje. Banalnost i praznina ne leče, one ubijaju!
Ako želimo da budemo mentalno zdravi, moramo dopustiti sebi da poludimo. To nije paradoks, to je jedini spas.„U kontekstu našeg sveprisutnog ludila koje nazivamo normalnošću, zdravim razumom, slobodom, svi naši referentni okviri su dvosmisleni i nepouzdani. Naše „normalno, prilagođeno“ stanje prečesto predstavlja abdiciranje ekstaze, izdaju naših pravih potencijala“ (Leing). Previše je, nepodnošljivo previše dosadno živeti u svetu gratifikacije lažnog sopstva prilagođenog lažnim stvarnostima.
Prof. dr Slobodan Ilić, psihijatar
