Šta je psihoterapija?

Psihoterapija se ponekad naziva i terapija razgovorom. Može se koristiti za lečenje širokog spektra mentalnih poremećaja i emocionalnih poteškoća. Cilj psihoterapije je uklanjanje ili kontrola onesposobljavajućih ili uznemirujućih simptoma kako bi pacijent mogao bolje funkcionisati. U zavisnosti od obima problema, lečenje može trajati samo nekoliko sesija ili može trajati više sesija u dužem periodu. Psihoterapija se može raditi pojedinačno, u paru, sa porodicom ili u grupi.
Postoje mnogi oblici psihoterapije. Postoje psihoterapije koje pomažu pacijentima da promene ponašanje ili obrasce razmišljanja, psihoterapije koje pomažu pacijentima da istraže efekat prošlih veza i iskustava na sadašnje ponašanje i psihoterapije koje su prilagođene da pomognu u rešavanju drugih problema na specifične načine.

Šta je kognitivno bihevioralna terapija?

Kognitivno bihejvioralna terapija koristi se za lečenje širokog spektra problema. Često je preferirani tip psihoterapije jer vam može brzo pomoći da se identifikujete i nosite sa određenim izazovima. Generalno je potrebno manje sesija u odnosu na druge vrste terapije i radi se strukturirano.
CBT je korisno sredstvo za rešavanje emocionalnih izazova. Na primer, može vam pomoći:
a) Upravljanje simptomima mentalnih bolesti
b) Sprečavanje relapsa simptoma mentalnih bolesti
c) Lečenje mentalnih bolesti kada lekovi nisu dobra ili dovoljna opcija
d) Učenje tehnika za suočavanje sa stresnim životnim situacijama
e) Učenja načina upravljanja emocijama
f) Rešavanje sukoba u vezama i učenje boljih načina komunikacije
g) Suočavanje se sa tugom ili gubitkom
h) Prevladavanje emocionalne traume povezane sa zlostavljanjem ili nasiljem
i) Suočavanje sa medicinskom bolešću
j) Upravljanje hroničnim fizičkim simptomima
Poremećaji mentalnog zdravlja koji se mogu poboljšati sa KBT uključuju:
1) Depresija
2) Anksiozni poremećaji
3) Fobije
4) PTSP
5) Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP)
6) Seksualni poremećaji
7) Bipolarni poremećaji
8) Shizofrenija
9) Poremećaji spavanja
10) Poremećaji u ishrani
U nekim slučajevima, KBT je najefikasniji kada se kombinuje sa drugim tretmanima, poput antidepresiva ili drugih lekova.

Šta je sistemska porodična psihoterapija?

Porodična sistemska psihoterapija predstavlja savremeni model psihoterapije koji obuhvata rad sa pojedincem, partnerima i porodicom. Ono što je razlikuje od ostalih psihoterapijskih postupaka je sistemski pristup pojedincu i porodici, jer porodicu posmatra kao celinu, a ne kao prost zbir njenih pojedinih članova. Ona sagledava pojedince i kao individue i kao delove porodičnog sistema na koji utiču i koji na njih utiče. Ima za cilj da se promene psihološki i psihijatrijski problemi u funskcionisanju porodice i porodičnim odnosima, jer se polazi od činjenice da promena jednog člana porodice utiče i na ostale članove, što za posledicu ima i promene u celom porodičnom sistemu.
Tako pristupajući, porodična terapija uzima u obzir i okruženje u kojem pojedinac i porodica živi i to na nivou većih sistema kao što su šira porodica, društvena zajednica, kultura, nacija, kao i na nivou subsistema kao što su roditeljski, partnerski, braća i sestre. Porodična terapija ne smatra da je pojedinac problem ili da je problem u pojedincu, već u odnosima, relacijma i interakcijama koje ostvaruje u porodici.
Ciljevi porodične psihoterapije su: obezbeđivanje psihološkog razvoja porodice i njenih
članova, otklanjanje psiho-socijalnih problema koji ometaju funkcionisanje porodice i
dovođenje porodice do nivoa funkcionisanja kojim će svi njeni članovi biti zadovoljni.

Kome je namenjena porodična psihoterapija?

Specifično viđenje problema, određuje da porodična psihoterapija nije namenjena za rad
isključivo sa porodicama. Terapiju ne određuje broj ljudi koji dolaze na tretman, već
specifičnost problema, konteks, međusobni odnosi u samoj porodici, kao i u širem okruženju.
Porodični terapeuti rade sa porodicama, ali i sa parovima, organizacijama, pa i pojedincima sa kojima se radi individualna porodična terapija.
Najbolji rezultati se postižu ukoliko svi članovi porodice učestvuju u terapiji, ali ukoliko je to teško ostvarljivo, rad i sa nekim članovima ili samo jednim članom može dovesti do promene u porodičnim odnosima u pravcu veće funkcionalnosti.
Sistemska porodična psihoterapija najbolje rezultate daje kada se pojave sledeći problem i mentalni poremećaji:

1)

– Problemi adaptacije porodice ili nekih njenih članova na novonastale okolnosti tzv.
tranzicione tačke u razvoju porodice (ulazak u brak, rođenje deteta, polazak deteta u vrtić ili školu, adolescencija, razdvajanje dece i roditelja, starost roditelja i život bez dece u porodici)
– Bračni i porodični konflikti
– Separacija i razvod
– Roditeljstvo
– Posle-porođajne depresije

2)

– Sterilitet
– Socijalna adaptacija
– Gubitak i tugovanje
– Anksiozna i depresivna stanja
– Poremećaji ishrane (anoreksija, bulimija, gojaznost)
– Bolesti zavisnosti (alkoholizam, narkomanija, kockanje…)
– Traumatska iskustva i iskustva nasilja
– Emocionalni problemi dece i adolescenata
– Poremećaji ponašanja dece i adolescenata
– Individualni i profesionalni stres

Individualna porodična terapija savetuje se kod:

– Osoba koje žele porodičnu terapiju, a čiji partner ili porodica ne žele da dođu na
terapiju.
– Osoba koje žele da bolje razumeju kako “naučeni” način funkcionisanja njihove
primarne porodice utiču na funkcionisanje njihove nove porodice.
– Kod osoba koje žele da nauče kaka da funkcionišu na drugačiji način od njihovog
poznatog porodičnog obrasca
– Mladih osoba kod kojih postoje dileme u pogledu sopstvenog identiteta i budućnosti

Kako se sprovodi sistemska porodična psihoterapija?

Kao i svaka psihoterapija, i porodična ima svoja pravila i tehnike. Kako polazi od činjenice da problem nije u pojedincu, već u funkcionisanju porodice kao zasebne celine, porodični terapeut, koristeći specijalizovane tehnike, kroz razgovor sa porodicom (koji traje između 1 i 1,5h) pruža mogućnost definisanja i razrešenja problema, eksploracije i nadogradnje odnosa, održanja zajedništva, pospešivanja međusobnog razumevanja i saosećanja, kao i podržavanja i poštovanja individualnih razlika. Na ovaj način, porodični terapeut, aktivno, ali sa neutralnim stavom, pruža pomoć i podršku za bolji i kvalitetniji život porodice.