Panični napad predstavlja stanje intenzivnog straha i tako je moćan da se smatra da je to najjači strah koji ljudski organizam doživi. Istraživanja pokazuju da skoro trećina nas tokom života iskusi barem jedan napad panike.

Na početku, oni koji dožive napad panike najčešće tumače da se radi o srčanim problemima, infarktu, moždanom udaru ili nekom drugom životno ugrožavajućem oboljenju. Bilo da je prvi ili stoti, niko ne želi da to iskustvo ponovi.

Neprijatnost predstavlja čak i učenje o njemu, ali ono što sigurno znamo je da je neophodno, jer prvi korak u sprečavanju napada panike jeste njegovo razumevanje. Zato obavezan deo tretmana je psihoedukacija o samom problemu.

Ono što često govorimo našim pacijentima je da je napad panike prenaglašena reakcija organizma na prirodan fiziološki odgovor tela na opasnost koja preti iz spoljnjeg sveta. Taj odgovor započinje od amigdale koja je zadužena za prepoznavanje te opasnosti. Onog trenutka kada se pojavi procena da opasnost postoji, amigdala aktivira simpatički nervni sistem koji zatim pokreće lučenje hormona stresa koji izaziva brojne reakcije u organizmu.

Adrenalin (hormon stresa) ubrzava rad srca i disanja, kako bi se krv i kiseonik lakše transportovali do mišića ruku i nogu. Zašto? Zato što ta reakcija predstavlja zaštitni mehanizam koji nam je priroda ugradila. Opasnost zahteva odgovor „bori se ili beži“. Odgovor koji je koristan i neophodan kako bi opstali na ovom svetu.

Tokom napada panike taj odgovor je toliko naglašen da nam ne pomaže jer prouzrokuje ubrzani rad srca, otežano disanje ili hiperventilaciju. Promene u krvotoku prouzrokuju vrtoglavicu i često utrnulost ruku i nogu. Sve ukupno, to stanje pacijenti doživljavaju katastrofično i najčešći strahovi su da će izgubiti kontrolu, poludeti ili umreti.

Ono što je sigurno je da, napad panike ima svoj početak i kraj. Kreće iznenada, bez ikakve najave, dostiže vrhunac (najčešće u roku od deset minuta), nakon čega strah počinje da opada. Svesnost o tome da će svaki napad doći i proći u velikoj meri pomaže pacijentima i hrabri ih da na to gledaju kao prolazno stanje. Pri napadu panike percepcija opasnosti od strane organizma više je nego dovoljna da pokrene odgovor koji bi smo imali u slučaju prave pretnje.

Napadi panike mogu biti i deo anksioznih poremećaja, kao što su socijalna fobija, posttraumatski stresni poremećaj, generalizovani anksiozni poremećaj, opsesivno kompulzivni poremećaj. Učestali napadi panike, stalna briga o novim napadima i promene u ponašanju kako bi se izbegli novi napadi panike mogu da dovedu do dijagnoze paničnog poremećaja.

Dakle, postavlja se pitanje kako to stanje lečiti? U tretmanu paničnog napada se koristi medikamentozna terapija i kognitivno bihejvioralna terapija(CBT). Mogu se primenjivati u kombinaciji ili odvojeno. Pokazalo se da nekima odgovara jedna ili druga vrsta terapije, ili kombinacija, medjutim, upotreba samo antidepresiva dovodi do toga da 50% njih se po prestanku upotrebe vrati na staro. CBT je, medjutim, dugotrajnija terapija, sa samo 20% recidivizma.

Cilj CBT tretmana je pomoći ljudima da nauče kako da kontrolišu svoje misli, svoja osećanja i svoje ponašanje tokom napada panike. CBT počinje objašnjenjima fizioloških uzroka napada panike. Sledeće je kognitivno restruktuiranje, prepoznavanje disfunkcionalnih misli i njihova promena, kao što su na pr. – da ne možemo da dišemo, da ćemo doživeti infarkt ili umreti. I možda najvažniji deo terapije jeste izlaganje organizma senzacijama i situacijama koje tipično izazivaju napade panike. Cilj je da se testira realnost, uči iz iskustava, i promena uverenja da su te senzacije i situacije opasne. Napad panike je kao oklop koji nas sprečava da preduzmemo odgovarajuće korake.

Treba imati na umu par rečenica:
“Ovo je novi napad panike, ništa ozbiljno ugrožavajaće po moje zdravlje.”

“Do sada sam hiljadu puta imao napad panike i nikada se nije desilo ono najgore od čega sam se plašio.”

“Jako je neprijatan, ali dodje i prodje, ne može večno da ostane”.

Mnogi pacijenti pronalaze olakšanje u uverenjima koja se usadjuju u CBT tretmanu:

“Strah ne može da te povredi, ali koncentrisanje na njega učvršćuje i održava panične napade“.

Ukoliko imate slične simptome dodjite kod nas da pokušamo da skinemo teški oklop, smanjimo strahove i omogućimo normalan život.

 

Ivana Vračkić, kognitivno bihejvioralni psihoterapeut