OSEĆAM SE U KUĆI KAO STRANAC

Kada govorimo o relaciji između roditelja i dece, uslo- vima odrastanja, čini se važnim podsetiti se i karakteristika nekih prošlih istorijskih razdoblja. Naime, na ono što mi danas smatramo izuzetno važnom fazom života – detinjstvo, veoma dugo gledalo se kao na period bez posebnog značaja. Visoka stopa smrtnosti novorođenčadi otežavala je da se mala deca uzimaju ozbiljno dok ne dostignu oko sedam godina. Pre tog uzrasta deca još nisu bila smatrana članovima zajednice i dete bi postajalo ličnost tek ako bi preživelo nekoliko godina. Detinjstvo smo „otkrili“ tek kada je, zahvaljujući poboljšanju higijenskih uslova, dramatično smanjena stopa smrtnosti odojčadi; tek tada je vezanost roditelja za decu postala ključni deo njihovog živo- ta. Pre toga je, kako kaže Filip Arijes, „opšti stav bio da su ljudi imali više dece da bi samo neka od njih preživela. Nisu smeli da se suviše vezuju za nešto što se smatralo verovatnim gubitkom“ (prema Mičel, 2008; str. 94). Mnogo toga se, uistinu, promenilo od tada.

Važno je naglasiti da je u jedan tako intiman, blizak, dubok emocionalni odnos, kakav je odnos roditelja prema detetu, utkano primarno individualno iskustvo svakog od roditelja sa njegovim roditeljem, pre svega sa majkom. U jedinstvenoj dinamici odnosa u primarnoj porodici roditelj je imao svoje sasvim određeno mesto, ulogu i razvijao osećanja – pozitivna, kao i negativna, ljubav, kao i mržnju. Između ostalog, usvojio je mnoga očekivanja (svesna, kao i nesvesna) u odnosu na roditeljstvo, na ono što ono donosi, znači, zahteva.

Ovaj drugi odnos – aktuelnog, sopstvenog roditeljstva pokreće, obnavlja mnogo nerešenog iz ovih najranijih iskustava. To pokreće pitanje odnosa između sveta unutrašnjih i spoljašnjih objekata. Međudejstvo između emocionalnog odnosa i unutrašnjih ispoljašnjih objekata uslovljava u značajnoj meri ljudsko ponašanje uopšte, pa i ponašanje roditelja prema detetu, odnosno roditelja međusobno. Znamo da unutrašnji objekti nastaju kao rezultat in- trojekcije ili fantazmatske mentalne inkorporacije roditelja ili njegovih delova, tj. parcijalnih ili celovitih objekata. Pošto se ovo odvija u vreme najranijih početaka razvoja psihičkog aparata, prva iskustva u kontaktu sa objektima, odnosno objektima supstitutima, igraju odlučujuću ulogu. Mi se ponašamo prema ovim unutra- šnjim objektima kao prema realnim objektima, ali sa jače izraže- nim i slabije kontrolisanim emocijama, nego što bismo to u svetu realnih objekata smeli sebi da dozvolimo. Ljubav i mržnja, agresivnost, paranoidnost, razne vrste anksioznosti, javljaju se u svom ogoljenom (nefuzionisanom, neneutralisanom) vidu. Na svesnom planu, potrebe i očekivanja roditelja mogu biti jedne vrste (npr. u odnosu na pol deteta, njegov fizički izgled, osobine ličnosti, postignuća, itd), a na nesvesnom nešto sasvim drugo. Na verbalnom planu roditelj može izražavati jedne potrebe, očekivanja i zahteve, a da celokupnim svojim emocionalnim i ponašajnim odnosom prema detetu ispoljava upravo suprotno. Što je nesklad između ova dva nivoa funkcionisanja veći, to su izgledi za nesporazume, kako za intrapsihičke, tako i za interpersonalne, veći. Ovaj mehanizam dovodi do najmanje dva izuzetno bitna i specifična odnosa prema bliskim, voljenim osobama. Prvo, životne situacije u spoljašnjoj realnosti bivaju (nesvesno) investirane u svetlu sveta unutrašnjih objekata i, drugo, ovo dalje dovodi do iskrivljenih, nerealnih očekivanja od deteta. Naravno, to povlači za sobom odre- đena ponašanja roditelja, aktivne pokušaje da formira i oblikuje dete u skladu sa tim očekivanjima. Roditelj nesvesno pokušava da dete uklopi u model uloge kakvu ono (dete) ima u svetu njegovih unutrašnjih objekata, svetu koji bolje odgovara sopstvenim nesvesnim potrebama (u realnosti najčešće nezadovoljenim).

Projekcija roditeljevih unutrašnjih nerešenih konflikata, interpersonalno razrešavanje između roditeljskog para, predstavlja najčešće izvor iracionalnih zahteva i očekivanja od deteta, pa i mogućih nesporazuma, teškoća, težih poremećaja.Imajući u vidu prethodno rečeno, kada govorimo o porodičnoj dinamici, lični identitet u nekim trenucima može ugrozi- ti identitet nekog drugog člana porodice i narušiti celokupnu ravnotežu do tada zadovoljavajućih porodičnih odnosa i porodične dinamike. U ovakvim situacijama dolazi do izražaja stepen tolerantnosti članova porodice na povremena „iskakanja„ njenih pojedinaca iz ustaljenih odnosa, odnosno porodične atmosfere. Tolerantnost zavisi, svakako, od emocionalne zrelosti pojedinaca. Naime, ovo iskakanje pojedinca iz „šeme„ njegovog uobičajenog ponašanja na koje su članovi porodice adaptirani, može izazvati lančanu reakciju i nekada teže, ili čak trajno, poremetiti celokupnu dotadašnju porodičnu dinamiku. Pore- mećena dinamika, odnosno sukob koji ju je izazvao, može biti i konstruktivan za razvoj porodičnih odnosa, kao i svakog pojedinca u njoj, ako omogućava sagledavanje, pa i savladavanje nastalog problema. On, na neki način, podstiče „rast„ i sazrevanje njenih članova. Međutim, on isto tako može biti i „maligan„ i imati dalekosežne negativne posledice, ako članovi porodice svojom nezrelošću i širenjem problema doprinose da on postaje izvor novih nesporazuma, neslaganja i udaljavanja članova poro- dice jednog od drugog.

Zdrava, uspešna porodica jeste ona u kojoj postoji porodični identitet. Ovo znači da svaki član porodice učestvuje u svim akcijama i doživljajima u porodici i izvan nje; da deli sa svim članovima i dobro i zlo. Pri tome, međutim, zadržava svoj lični identitet, što znači da je ličnost sa pravom na svoje stavove i svoja mišljenja. Ako u porodici postoje ovakvi odno- si, onda se može očekivati da će u njenim okvirima postojati i određena emocionalna ravnoteža u smislu razumevanja, podrške i podsticaja, odnosno zadovoljavanja emocionalnih potreba, doživljavanja i problema svakog njenog člana od strane porodice u celini, pre svega roditelja.

Zrelost roditelja predstavlja njihovu sposobnost da u svojoj deci vide ličnosti za sebe, sa individualnim karakteristikama, koje jednim delom jesu njihove, roditeljske, ali isto tako i čisto individualne. Naime, svaki član porodice ima pored svog statusnog lika (otac, majka, sin, kćerka) i svoj psihološki status. Ukoliko je taj psihološki lik zreliji u emocionalnom pogledu, utoliko se može više očekivati da će individualni identitet svakog člana porodice, kao i porodični identitet u celini biti autentičniji. Znači, što je manja orijentacija članova poro- dice na sebe same, tj. ukoliko je u porodičnim realacijama manje egoističnih, egocentričnih potreba (prvenstveno kod roditelja), može se očekivati da će „iskakanje„ iz porodične harmonije biti bezbolnije i bez većih posledica koje bi remetile porodičnu ravnotežu. Međutim, ako roditelji svojim stavom stalno ističu svoju dominantnost, svoj autoritet, ako se uzdržavaju i izbegavaju, zapravo nemaju potrebu za uspostavljanjem toplih, bliskih veza sa decom, bojeći se da ne ugroze svoju superiornost i željeni autoritet, stvoriće nepremostivi jaz između sebe i dece. Kada de- ca spontano i pokušaju da ga premoste, doživljavaju neuspeh, jer roditelji ne umeju, ne smeju, odnosno neće u tome da im pomognu. Takvi roditelji su egoistične, hladne ličnosti, koje sa decom ko- municiraju isključivo preko autoriteta. Svojim krutim stavom, „principijelnošću„ i „moralizatorstvom„ oni neprestano prete sa svog nedostižnog trona.

Dok te ja hranim, odevam i čuvam, dok si na mom dina­ ru i hlebu, ima da bude onako kako ja kažem.

Šta ima ti da misliš i prodaješ pamet! Tvoje je da slušaš! Ja mislim za tebe!

Kad sam ja bio u tvojim godinama, ja sam morao da uradim šta mi se naredi… Niko me nije pitao možeš li… Šta bi ti hteo?

U ovakvoj porodici osećajne veze su slabe. Roditelji su zato nedovoljno dobar primer za uzor; u njima dete ne može da oseća podršku. Dok je na ranim uzrastima imalo niz poteškoća, na adolescentnom uzrastu dete ovakvu svoju porodicu doživljava kao prazninu, dosadu i bolnu prevaru. Zato adolescent na ovakvo stanje u porodici reaguje ili depresivnom abuličnošću (bez volje je, bez mladalačke radosti, nekonstruktivan, utučen, bez želja koje su normalne za ovaj uzrast) ili, pak, otvorenim agresivnim ispadima, punim destrukcije, bez obzira na to kako će roditelji ovakvo njihovo ponašanje doživeti; ponašaju se kao da roditelji za njih ništa ne znače.

U vezi sa prvim, dosta je čest slučaj da su deca agresivnog, dominantnog oca (i uz njega podređene i zavisne majke) neuspešna u mnogim socijalnim relacijama. Deca takvih roditelja su nesamostalna, malodušna, nesnalažljiva. Pritisnuta su ne- uspehom i, na neki način, i ubeđena da ne mogu biti uspešna. Ona prepuštaju da roditelji manipulišu njima po svojoj volji i prema svojim potrebama, mireći se sa položajem koji im je u porodici dodeljen – da tavore, kao manje vredne ličnosti. Do ovakvog stanja je došlo upravo usled toga što im u okviru poro- dice nije omogućeno da se razvije njihova individualnost, sloboda mišljenja, volje i akcije. Nisu podsticana, nisu doživela zadovoljstvo roditeljske pohvale, divljenja, potvrđivanja uspeha. Nisu imala prilike da od svojih roditelja dožive zadovoljstvo prihvatanja i potvrđivanja, neophodnih za razvoj odgovarajućih osobina ličnosti. Pod ovakvim okolnostima deca ne doživljavaju sebe kao pravog člana porodice, već mlađeg, podređenog, koji je u porodici zato što se tu zatekao; tu je da bi roditelji imali pred kim da budu veliki i moćni, da svoja lična nezadovoljstva i neslaganja iskaljuju na njima.

Ukoliko iz ovakve situacije dete ne uspe da nađe izlaz zahvaljujući podršci drugih osoba koje bi poslužile kao zamena roditelju (neki rođak, ujak, deda, razredni starešina i sl) ili drugih sredina (škola, sportsko društvo), dakle, ako ne nađe zadovoljenje i potvrdu svojih potreba (da bude prihvaćen, da se po- tvrdi preko uspeha, da ojača svoje konstruktivne snage, da dela svojom voljom u konstruktnom smislu), može doći do ozbiljnih posledica.

Naime, u vezi sa drugim, gore pomenutim mogućim ponašanjem, odraslo u opisanim porodičnim uslovima, dete se ne povlači u bezvoljnost i nesigurnost. Svoje duboko nezadovoljstvo zbog statusa koji ima i odnosa koji vladaju u porodici ispoljava agresivnim ponašanjem, najpre u vidu opšteg otpora, zatim iz- razitog negativizma, na kraju u vidu otvorene agresije. Drzak, samovoljan, nezadovoljan, usamljen i neshvaćen, adolescent iz ovakve porodice u kojoj je, ustvari, stranac, u kojoj kao da svi samo privremeno gostuju, imaće potrebu da traga za sredinom u kojoj će se osećati prihvaćenim. Medjutim, kako u okviru svoje porodice nije mogao da stekne realne kriterijume za proceniva- nje socijalnih vrednosti i odnosa, ne može se očekivati da će ih imati i prilikom procenjivanja i izbora sredina, odnosno odnosa. Izbor nove sredine je, zato, po pravilu loš i donosi nova razočarenja i stvara nove otpore i sukobe, što je, ustvari, put ka otvorenom neprijateljstvu u odnosima dete-roditelj, a u širem smislu dete-odrasli.

Međutim, ne mora odbacivanje deteta da bude uvek evidentno preko vidne agresije, rigidnog ili autorativnog stava roditelja i sl. Postoji niz drugih okolnosti, odnosno na drugi način stvorenih porodičnih atmosfera koje čine da se dete u okviru svoje porodice oseća kao stranac.Jedan od ne retkih primera jesu prezauzeti roditelji. Oni se bore da postignu nekakve svoje ciljeve i ambicije (materijalne, profesionalne ili druge prirode) i ulažući sve svoje vreme i sve svoje snage i interesovanja u ostvarenje ovih ciljeva nemaju vremena za dete. Ono je tu, prisutni građanin, dobija sve što mu je za život potrebno u pogledu materijalnih uslova i sve dok ne ometa rodi- telje u njihovom načinu života, sve je u redu. Međutim, kada počne tražiti načine da sa roditeljima uspostavi nekakav kontakt i ne bude samo prisutan građanin u porodici koja to, ustvari i nije, dolazi do komplikacija i sukoba. Naime, u ovom svom nastojanju da im se približi dete remeti dotadašnji „šablon„ porodičnih odnosa, tim pre što to nekada čini krajnje nespretno, pa i neadekvatno, što logično iritira roditelje i izaziva kod njih agresivne reakcije. No, i kada to čini sasvim adekvatno svom uzrastu, dete ipak čini nešto što roditeljima ne odgovara, ono pokušava da skrene na sebe pažnju, a time angažuje njihovo vreme. Opterećuje ih kontaktima i angažovanjem koji im ne odgovaraju, ne leže, kojim nisu dorasli, koji ih ometaju u njihovim sebičnim nastojanjima. Tada dete postaje teret, jer oni nisu u toj kući radi porodice, radi deteta. Kuća je mesto za spavanje, za uzimanje obroka, ali ne i mesto gde se živi, gde se doživljavaju stvari i odnosi, gde postoje porodični i lični iden- titet neophodni za zdrav i potpun porodični život. To je slučaj onih porodica u kojima postoje „svi uslovi za lep život„, a dete, ipak, počinje da odlazi od kuće, skita po ulicama, nalazi društvo koje ga odvodi u neke oblike asocijalnog ponašanja, itd.

Skrećemo pažnju da i bolest deteta može dovesti do poten- ciranja i inače već postojećeg osećanja usamljenosti i odbačenosti. Duža bolest remeti plan i program života roditelja, zahteva veće angažovanje, više odricanja, za koja oni i onako nisu sposobni. Zato majka, koja možda i veoma korektno ostaje kod kuće i donosi u određeno vreme lekove, može i bez reči biti izvor agresije. Njen stav je pun prebacivanja i samosažaljevanja zbog „žrtve„ koju podnosi. Ovo prebacivanje može, sa jedne strane, biti posledica straha i brige koju doživljava, a sa druge, odlazak na bolovanje remeti ustaljeni način života i smanjuje materijalna primanja. Ako su prebacivanja i sasvim otvorena, što nije redak slučaj, dete se oseća još usamljenije.

Lepo sam ti govorila, a ti nisi slušao, sada moram da sedim ovde i dežuram kraj tebe, a što me to sve košta đavo i po jer će mi oduzeti od plate; to je tebi sasvim svejedno…

Dalje, porodica u kojoj dete ima očuha ili maćehu može biti sredina u kojoj se oseća suvišnim i nepotrebnim, pogotovu ako oseti da predstavlja teret bilo svom, bilo novopridošlom roditelju. Brojna prebacivanja između roditelja izazivaju kod deteta osećanje suvišnosti i odbačenosti.

Da nije ovog tvog kopileta sve bi bilo u redu… ono mi dušu izjede…

Lepo je meni majka govorila: „Šta će ti da čuvaš tuđe dete, nađi slobodnog čoveka…“

Neka ga izdržava i oblači njegov otac, nisam ga ja pravio… Dosta je meni ovo moje dete, samo mi je trebalo još i tvoje na vratu… Tako mi i treba, kada sam bila budala…

Međutim, i sasvim suprotni bračni odnosi mogu da budu izvor osećanja suvišnosti. Naime, roditelji koji se vole i slažu međusobno mogu u tolikoj meri da investiraju jedno u drugo, u tolikoj meri da budu okupirani svojim odnosom, da niti vide, niti imaju vremena za bilo koga i bilo šta osim za sebe, pa ni za svoje dete. Ono je tu zato što se zateklo, ne zato što su ga stvar- no želeli. Dovoljni sami sebi, oni detetu pružaju materijalnu stranu svojih roditeljskih obaveza, a na emocionalnom planu ono je krajnje uskraćeno. Čak i bez kazni i batina, ono trpi, jer je višak. Njega jedva da i primećuju…

Kada bi me bar udario, da znam da me primećuje…, kaže jedan dečak.

Jedan opšti stav nepoverenja iskazanog prema detetu može, takođe, dovesti do toga da se dete oseća kao tuđin u kući. Porodica u kojoj je sve pod ključem od ormana do špajza, do kojih deteili uopšte nema pristupa ili samo pod roditeljskom kontrolom, svakako je sredina u kojoj se dete ne može osećati „kao kod kuće„.

U svim ovim i drugim sličnim slučajevima, dete će imati potrebu da traži sredinu u kojoj neće biti samo prisutni stranac, već prihvaćeno kao ličnost. Bez pravog uzora za indentifikaciju, bez pravih emocionalnih veza, bez pravih mogućnosti za sti- canje realnih kriterijuma za procenjivanje socijalnih vrednosti i odnosa, dete će, najverovatnije, načiniti loš izbor sredine u kojoj će se potvrditi i osećati prihvaćenim. U nastojanju da nađe sredinu kojoj će pripadati, u kojoj će biti „neko„, neće više biti bitno ni kom obliku ponašanja pribegava, zato će to često biti neki od oblika socijalno neprihvaćenih ponašanja.

Može se reći da su u, principu, roditelji dece koja su uvek kriva, u suštini, roditelji koji su nezadovoljni sami sobom. To nezadovoljstvo može biti vezano za doživljaj neposredne neuspešnosti (u pogledu braka, radnog mesta i sl), a daleko češće je to posledica njihovog razvoja kao ličnosti, njihove prikraće- nosti u porodici kada su se razvijali kao deca. Stoga i dolazi do toga da svoje nezadovoljstvo prenose i na decu i da u njima gledaju vinovnike svoje sadašnje neuspešnosti, ograničavanja slobode, karijere, itd. Zahtevi dece ovakve roditelje iritiraju i vraćaju na njihovu raniju prikraćenost, pa te zahteve doživljavaju kao nerealne, agresivne i mučiteljske. Dobijaju utisak da deca od njih stalno nešto traže, a da oni nisu u stanju to da daju iz prostog razloga što smatraju da to deci nije potrebno, jer i oni su, eto, postali odrasli, a da to nisu imali. Sve se odvija na veoma sličan način kako je to bilo nekada u njihovoj porodici. Znači, roditelji se ponašaju na veoma sličan, često identičan način na koji su se ponašali njihovi roditelji, koji su i učinili da oni budu ovakvi kakvi jesu.

Kod ovakvih roditelja koji čine da se njihova deca osećaju uvek krivom, može postojati osećanje krivice. Međutim, kako se oni stalno brane od toga, racionalizacijom krivicu ponovo prebacuju na decu i na taj način zatvaraju krug nezdravog, neurotičnog porodičnog odnosa, koji može imati dalekosežne posledice u odvajanju dece od porodice i u agresivnom ponašanju dece, koja, takođe, imaju potrebu da se brane.

Na širem planu, i navedeni primeri i klinička praksa nam neprekidno potvrđuju da različiti dečji poremećaji predstavljaju dinamičku funkciju porodičnog sistema odnosa. Oni odražavaju intrapsihičke potrebe jednog ili oba roditelja, ili, pak, potrebe specifične bračne sprege. Detetov poremećaj pru- ža roditeljima „ventile“ za njihove nerešene konflikte u vezi sa seksualnošću, agresijom, ranim bolnim gubicima, itd. Svoj fantazmatski život, osećanje krivice, traumatske uskraćenosti, razne vrste anksioznosti, roditelji nesvesno razrešavaju, ekssternalizuju preko svog deteta, t.j. njegovog poremećaja koji je neophodan „šraf“ za uspešno funkcionisanje. Otuda i fenomen klackalice, tako vidljiv u terapijskom procesu, kada u vreme opšteg poboljšanja emocionalnog stanja i gubitka simptoma kod deteta dolazi do pogoršanja stanja kod jednog od roditelja ili u njihovom međusobnom, bračnom odnosu. Roditelj, koji je kao u ogledalu suočen sa svojim problemima koje godinama pokušava da prevaziđe, čiju pojavu je sam uslovio kod svog deteta, zastrašen je, ljut, bespomoćan i ne može da reaguje drukčije nego na neadekvatan način. Ovakvo ponašanje, uporno (jer potiče iz nesvesnog) strukturira i dalje, još čvršće, poremećaj deteta.

* Poglavlje knjige: O DECI I RODITELjIMA, autorke: Ksenija Kondić i Snežana Vidanović; Filozofski fakultet u Nišu; Niš, 2011.

Prof. dr Snežana Vidanović, psiholog i psihoterapeut

SnezanaVidanovic

Prof. dr Snežana Vidanović

psiholog i psihoterapeut

Najnovije